Travels in the Slavonic Provinces of Turkey-in-Europe

Računa se da put od Gračanice do Prištine ne traje duže od sat i po. Grad stoji na priobalnom zemljištu gde se okolna brda stapaju sa ravnicom. To je prljav i mali grad, ali iz daljine pravi pristojnu predstavu, zbog minareta jedanaest džamija, za koje se kaže da su ih podigle Turkinje čiji su muževi pali u bici na Kosovu. Živopisna karakteristika je malo brdo sa desne strane koje je u vreme naše posete bilo oivičeno belim i zelenim vojničkim šatorima. Uglavnom postoji konjički puk koji se nalazi na terenu tokom leta; dok u logoru, kao i u gradu, Turčin pokazuje svoj ukus pokazujući čar belog sa zelenim.

Da li je skopski Kaimakam poslao pismo u kome nas preporučuje mudiriju [vođu] Prištine; i ovo pismo je imalo veliki efekat, jer osim što nam je omogućio da se nađemo u manastiru, on [iguman] nam je našao i veoma dobar smeštaj u gradu. Izabrana je kuća episkopa, koja, iako nije sasvim odgovarala evropskoj ideji episkopske palate (imala je [samo] četiri sobe, tri male i jednu veliku), ipak je bila prijatna rezidencija. Sam prelat, fanariot, je naravno bio u Carigradu, i zajednici nije mnogo nedostajao; nismo ni mi, pošto smo posle toga ušli u njegovu veliku, svežu, prijatnu sobu, sa nizom prozora pod senkom krova koji strši. Sa ovih prozora se pruža najlepši pogled sa kuće, koja stoji na padini, gledajući dole na zbijeni grad, a iza njega dalje [vidi] preko visoravni oivičene senkama dalekih brda.

Ubrzo po našem dolasku, prištinski mudir ga je poslao [negde] da nas poseti, a onda se pojavio, ne kao obično u vidu debelog i masnog otomana, već kao carski Albanac u zelenom ogrtaču obučen u krzno. . Bio je to starac finog izgleda, srebrne kose, svetlucavih crnih očiju, blede puti i izgleda krvne loze koja nije stekla svoj položaj ustajući iz upaljača ili kafića. Za nekoliko minuta, mudirov sluga nas je obavestio da je njegov pretpostavljeni zaista plemenitog roda, a pošto smo pokazali izraženo interesovanje za temu, sam mudir je uzeo reč i rekao nam ime svoje porodice, dodajući da su oni od svi po rasi homoseksualci i da u njihovoj zemlji niko nije progovorio ni jednu reč turski. Tako ohrabreni nastavili smo da ga pitamo o drugim porodicama severne Albanije, a posebno da li se slaže sa konzulovim doušnikom Hanom da su najveće kuće Ismail-paše i Mahmuta Begolija. Rekao je da su [ove porodice] važne, ali da je poslednja igla jedne od njih stavljena u službu sultana, dodajući prezrivo: „On je mali dečak sa grbom na leđima“ i oponašajući grbavca.

Govoreći o našoj poseti, mudir nam je rekao da mu je posebno drago što nas je primio, pošto je nekada služio pod engleskom komandom, i da je bio zadovoljan tretmanom i isplatom koji su mu ukazali. Tokom Krimskog rata, pratio je engleskog konzula kroz okruge Peć i Dečane da bi dobio regrute. „Naravno da poznajete manastir Dečani — jer je najveći na svetu.

Kada je mudir otišao, došao je srpski kodžabaši [poglavar zajednice] da nas moli da posetimo hrišćansku školu. Posle onoga što smo videli u Gračanici, naša očekivanja su bila na najnižem nivou, i stoga smo bili više nego zadovoljni prijatnim iznenađenjem koje smo imali pred nama. Školski hol je bio veliki, prozračan, čist, propisno opremljen i ukrašen tekstovima iz slovenske Biblije, ispisanim kružnim oblicima na vratima i zidovima. Ovi svici su delo učitelja, Srbina iz Mitrovice, na austrijskoj granici Save; i toliko se posvetio svojim učenicima da ne samo da dobro pišu već i crtaju. [...]

Prištinska škola ima drugu veliku prostoriju, koja bi odgovarala razredu devojčica; ali kao i obično nedostajao je učitelj i običaji ovog dela zemlje bili su protiv dečaka i devojčica da uče zajedno. Postojala je još jedna prepreka. Čak su i momke na ulicama ovde jurili albanski izgrednici (Arnaout), - možete li zamisliti kakva bi bila sudbina devojaka? Ovu argumentaciju je izdvojio Kodžabaši, a zatim je direktor škole odgovorio: - „Znate li šta su mi rekli? Novi Mudiri je obavestio Medžlis [skupštinu opštine] da je sultanovo zadovoljstvo da deca njegovih podanika idu u školu, ne isključujući decu Albanaca (Arnauta). Sada kada bi mladi Albanci bili zaključani na svojim dužnostima [u školama], naši bi mogli da hodaju ulicama bez brige." Kodžabaši je bacio pogled na nas, kao da vidi koliko verujemo, a zatim kratko rekao: „Kada Arnauti ućute i krenu u školu kao ostali, biće to svakako velika stvar.

Gore pomenuta Kodžiabaši nije bila naročito liberalna po pitanju obrazovanja žena. Naglasio nam je da su u njihovoj sredini mnogi dečaci još uvek neobrazovani i da ne bi bilo dobro da žene znaju da čitaju i pišu pre muškaraca. Nakon toga, pokazali smo joj nekoliko lepo ukoričenih knjiga i rekli joj da su sadržaj priče i putopisi koje su napisale žene. Pomno je pregledao radove i zamolio direktora, koji je znao latinična slova, da dešifruje naslov, dodajući: „Jeste li sasvim sigurni da to nije ni pismo ni pesma?“ „Vrlo sigurno“, odgovorili smo; a direktor škole je potvrdio našu izjavu. Tada je Kodžabaši rekao: „Ako će žene pisati takve knjige, trebalo bi da vidimo šta naše mogu da urade“.

Nakon što je [Kodžabaši] otišao, direktor škole nam je rekao da stanovnici Prištine uglavnom imaju dar improvizacije poezije, a da nacionalnim pesmama koje neprestano recituju, dodaju i druge komponovane za različite događaje u njihovom životu. Naravno, ovaj dar takođe seže do intimnosti između polova, pa postoji ideja da bi žene, kada bi mogle da pišu, pisale ljubavna pisma zauvek. Takve ideje prirodno preovladavaju u zemlji koja je dugo bila podložna mahomedanskom uticaju, ali stare pesme govore o srpskim damama koje su „pisale kao muškarci“.

Međutim, uprkos svojim predrasudama, Kodžabaši je bio apostol napretka u Prištini. Zbog njega je podignuta nova škola i on je pronašao i doveo učitelja. U odsustvu episkopa koji tu nije boravio, on je taj koji vodi malu zajednicu Srba; štaviše, iako je došao kao jedan od njihovih najsiromašnijih članova, izabran je da ih predstavlja u Medžlisu, jer im je svojim ponašanjem učinio čast i usudio se da govori pred Turkom. Naravno da je [posetio] Slobodnu Srbiju. Ovo je odmah primetno; jer je ovaj kao i narod preko granice držao glavu visoko i javljao se kao čovek. Pitanje je zašto se to vratilo? Ovo pitanje često postavljamo uglednim osobama koje su se na sličan način vratile u svoj rodni grad, iako je tamo bilo takvo da su se žalili. Odgovor je bio sledeći: U takvim slučajevima cela porodica poseduje zemljište, ili malu radnju ovde u Turskoj, a Turci postavljaju svaku prepreku na putu otuđenja imovine radi emigracije. Zatim, dok su neki članovi porodice voljni da odu, drugi ne mogu da podnesu da napuste svoj rodni grad ili prijatelje svoje mladosti, i umesto da napuste svoje porodice, hrabri ljudi ostaju. Takođe, ako ne odu u Srbiju pre nego što im se oformi način života, retko mogu da idu u korak čak i sa trudbenicima kneževine jer su im navike neredovne i lenje; ne mogu da uštede dovoljno da dovedu svoje porodice i umesto da ih napuste vraćaju se u Tursku. Ali umesto toga šalju decu; Kodžabašijev sinčić bio je na pragu putovanja. [...]

U Prištini smo otpustili stanare koji su nas pratili iz Manastira. Njihovi konji hranjeni travom bili su potpuno smrvljeni, a mi smo proveli toliko dana odmarajući se da je bio nerazuman trošak plaćati ih kada nisu bili u upotrebi. Nije prošlo mnogo vremena od kada smo ih napustili, kada su dezerteri naišli na ozbiljnu katastrofu. Kao i obično, da bi uštedeli na plaćanju konja u gostionici, stavili su ih na pašnjake. Tokom noći, na pustom mestu, naišli su na neke Arnaute, koji su ih, pretvarajući se da su policajci, optuživali da puštaju svoje konje da pasu na takvim i takvim mestima, [zatim] ih pitali kako se zovu, i uglavnom su ih maltretirali. Kada su se najzad stanari malo skupili da uteše ove mučitelje, i sakupili konje na jedno mesto, našli su da ih troje nema. Odmah su krenuli, znajući da ovi policajci nisu ništa drugo do članovi grupe konjokradica, koji su ih ispitivali samo da bi ostatak posade imao priliku da im uzme životinje. Ali sada je palo veče, nikakva potraga nije mogla početi; a sledećeg jutra, u zoru, marljivom potragom uspeli su da se povrate, ne konji, već njihovi repovi koji su bili ostavljeni na zemlji. Sa ovim otkrićem, stanari su smatrali sigurnim da njihove životinje nisu jednostavno zalutale i ponovo su se spustili u grad da vide da li se nešto može učiniti da ih povrate od lopova. Kako bi se zakleli da su konji bili u njihovom posedu tokom noći, pozvali su svedočenje našeg stražara, „jer će njegova zakletva, kao muslimana, biti prihvaćena, a njihova ne“. To nam je objasnio sam stražar, kao musliman, kada je tražio dozvolu da pođe sa njima.

Čim je mudiri čuo šta se dogodilo, odlučio je da poseti francuskim putnicima pruži dokaz svoje revnosti; stoga je poslao u čaršiju i uzeo prva dva strana Albanca koje su njegovi policajci mogli da dohvate; tada nas je obavestio da su lopovi uhvaćeni i da će ih u lancima poslati u Prizren. Preko našeg dragomana pitali smo stanare da li misle da su zatvoreni Albanci zaista lopovi. Odgovorili su da je to malo verovatno, jer ljudi koji su im ukrali konje neće biti pronađeni sledećeg jutra kako šetaju pijacom; bez sumnje su krenuli, a konji su bili s njima. Osim toga, siromašni stanari su isticali da ono što žele da mudiri uhvate nisu lopovi, već ukradene životinje, a u tom cilju još nisu preduzeti nikakvi koraci. Razmišljali smo o starom zakonu cara Dušana, koji je nalagao da sudije i plemići okruga ne čuvaju taj okrug od razbojnika ili, kada se dogodi krađa, ne mogu pronaći lopove da ih nateraju da vrate ukradenu robu. , oni, plemići i magistrati, morali su sami da obeštete opljačkanom putniku. Činilo se da je još potreban zakon ove vrste da bi se ubrzalo izvršenje pravde u Staroj Srbiji.

Međutim, pitali smo stanare, pošto veruju da zarobljeni Albanci nisu oni koji su im ukrali konje, da nije bolje onda da budu pušteni. Ali ovo niko nije hteo ni da čuje: „Svi Arnauti behu lopovi! Ako zarobljenici sada nisu ukrali dotične konje, ukrali su druge, ili su se spremali da ih ukradu. Sam mudir ih je proglasio za štetne građane (mauvais sujets), njihovo brbljanje nije bilo u redu, a njihova svedočenja o sebi nisu se slagala jedno sa drugim. Neka ostanu u zatvoru po svaku cenu; nema sumnje da bi ih mudir pustio napolje čim odemo“.

Kako konji više nisu bili naši, niti u našoj službi, nismo videli da se dalje možemo mešati, i zaista smo se plašili da to učinimo da ne bismo doveli u zatvor. Očigledno je da je pravda bila izvan funkcije mudira i sve naše izjave bi se smatrale pukim pozivima na osvetu. U ovom delu sveta, ako privilegovana osoba traži pravdu, neko će sigurno biti kažnjen, i to brzo — da li je kriv ili ne, to je stvar međusobne percepcije.

Mackenzie, G. / Irby, A. (1877). Travels in the Slavonic provinces of Turkey-in-Europe. Londër: Daldy, Isbister and Co. (Peto izdanje), f. 193–234. Štampani materijal