Putne beleške po staroj Srbiji 1871-1898

Priština leži na kraju Kosova u ravnici. Prema zvaničnim podacima iz 1898. godine ima ukupno 3690 kuća, od čega 2190 muhamedanaca, 440 Srba i 60 Jevreja. Nema Osmanlija (koji su došli iz Azije) kao porodica. Svi muhamedanci su Albanci sa sela, ima i krvavih i muhadžara iz Srbije. Prema zvaničnim podacima iz 1898. godine, u Prištini živi 12.375 stanovnika, od čega 9.901 muhamedanaca, 2.170 pravoslavnih Srba i 305 Jevreja.

U prištinskom okrugu ima 247 sela, 8028 kuća sa ukupno 56286 stanovnika, od čega 42756 muhamedanaca, 11897 pravoslavnih Srba i 1631 Srba katolika.

Prema turskoj statistici iz 1889. štampanoj u Prištini, u Prištini je tada živelo 10.638 stanovnika, od kojih su 8.365 bili muhamedanci, a ostalo pravoslavni Srbi i Jevreji. Sumnjam u tačnost turskih podataka, posebno za broj stanovnika, jer još nisu izvršili tačne upise u delovima naseljenim Albancima, jer se posebno žale i protive upisu žena.

Da bih dokazao ovu netačnost, navodim kao primer da se u statistici štampanoj u Prizrenu 1873. godine kaže da u Prištini ima 1564 kuće sa 13435 stanovnika turske vere i 5875 stanovnika druge vere. Kako je onda moguće da je 1889. godine, samo posle 16 godina, u Prištini bilo 5070 muhamedanaca manje, a 1898. godine skoro više od dve hiljade kuća, kada se zna da prištinski muhamedanci nisu doseljeni, već naseljeni. Po mojoj računici, u Prištini ima oko 3.600 kuća sa ukupno 16.000 stanovnika, od čega možemo reći 13.000 muhamedanaca, 2.700 pravoslavnih Srba i 300 Jevreja.

Još pre 30 godina, kao i sada u Prištini, velika je razlika u položaju Srba. Pre 30 godina Srbi u Prištini bili su bogatiji. Celo tržište u to vreme bilo je u njihovim rukama. Kolonijalna dobra donošena je iz Beograda ili Pešte, mesta u koja Turci nisu voleli da zalaze, a ni tako nisu znali ništa o trgovini. Neki [Turci] žive od prihoda svojih vlastelinstva, a drugi, siromašniji, prodaju duvan i lule. Od zanata pre 30 godina, Turci su radili samo kao berberi, saraci, koljači, potkovači i tacni, dok su njihovi cehovi, osim mesarskih, bili privilegovani samo za muhamedance. Cela pijaca i ostali zanati bili su rezervisani za Srbe.

Pre 30 godina, pazarnim danima, u Prištini je preovladavao srpski jezik, jer se kosovski Srbi nisu mnogo selili, kao što su se selili posle srpsko-turskog rata 1876, 1877. i 1878. Sada se albanski jezik čuje više od srpski jezik.. Jedna, dakle, činjenica da je na Kosovu smanjen broj Srba, uticala je da ih je manje u Prištini, a druga je da je nova železnica Prištinu približila Solunu, uticala je da i Turci nauče trgovinu i naročito po dolasku doseljenika iz Niša i Leskovca, koji u trgovačkom pogledu odlikuju mnoge od Turaka iz Prištine; jer imigranti više vrede kao preduzetnici za razliku od prištinskih Turaka. [...]

Činjenica da Turci [Albanci muslimani] u Prištini pre 30 godina nisu imali nikakve veze sa trgovinom govori o tome da su se 1873. godine, kada je železnica prolazila kroz Kosovo, pobunili protiv nje i nisu dozvolili da prođe blizu Prištine, stoga je železnička stanica za ovaj [grad], najveći na Kosovu, udaljena nekih 8-9 kilometara. Sada su se Turci osvestili i već 8. januara 1892. godine, za vreme Mutesarif Bahri-paše, održali su konferenciju u Prištini, na kojoj su se dogovorili da traže od vlasti da se izgradi železnica u Prištini, za šta su sami stanovnici - Prištinci - izgradiće je svojim finansijama, ali u tome nisu uspeli. [...]

Muhamedata ima oko 15 starih i novih džamija, od kojih su neke nekada bile crkve. Imaju nekoliko osnovnih škola i obdanište – polu-gimnaziju.

U Prištini je živeo čuveni Jašar Paše Gjinovići, koji je uništio mnoge crkve i manastire na Kosovu. Njegove vile se i dalje održavaju. Jedna od njih je izgorela pre 25 godina i bila je najstarija. U njegovom dvoru sada živi administrator, koji nadgleda imanja Jašar-pašinih potomaka, koji žive u Istanbulu, i kome ponekad neko dođe kada treba da se prikupi prihod od imanja.

Upoznao sam se sa Fuadom Beuom, jedan od unuka Jašar-paše, dva puta sam bio u ovoj gostionici, a poslednji put 1897. godine, kada je tamo bio mlađi brat Fuad-bega, Ibrahim-beg. Posle moje molitve pokazali su mi veliku prostoriju u kojoj je bilo smešteno razno i brojno oružje, kao što su: pištolji, jatagani, puške, mačevi, kožne (?) flaše za vodu, dva pancira i razne druge stvari.brojne, uglavnom vojničke prirode, ali sve bez određenog reda. Neke od ovih stvari bile su postavljene na zid, neke na stubove, a većina na zemlju. Zatim su mi pokazali i krvavu košulju Malik-paše, koja mu je oduzeta kada je poginuo u borbi. U ruci sam držao i njegov kurac(?) — njegovu donju kapu, prekrivenu različitim molitvama iz Kurana. U prostoriji se nalazi i nekoliko zatvorenih sanduka postavljenih jedan do drugog. Rečeno mi je da se u ovim sanducima čuva Jašar-pašina arhiva, a da njihove ključeve čuva Fuad beg u Istanbulu. Kažu da među pismima ima i spisa Knjaza Miloša. [...]

Priština je od 1878. do 1888. godine bila i centar vilajeta Kosovo, koji ga je 1888. 8. septembra tadašnji Vali Faik paša iznenada i neočekivano preselio u Skoplje, gde je i danas, nepromenjena.ni podela vilajeta ni njegovo ime.

U vreme prištinskog guvernadura tamo je izlazio list „Kosova” na srpskom i turskom jeziku, ali pre preseljenja vilajetskog centra u Skoplje, ove novine su prestale da se štampaju na srpskom jeziku, dok turski izlazi i danas u Skoplju pod nazivom „ Kosova“ kao telo vilajeta Kosovo. Na srpskom jeziku „Kosovo“ je izlazilo od septembra 1884. do kraja januara 1886. Ono na turskom jeziku prvo je uređivao megjtupkiu [prvi sekretar vilajeta], a zatim izvesni Hajrula Efendija, mladić. proteran iz Istanbula zbog raspusnog uma. Rečeno je da je bio učenik srednje škole u Istanbulu i da je bio politički prognan u Prištini. „Kosova“ sa turskog na srpski preveo Hasan Efendija, bivši načelnik policije u Skoplju. Rođen u Đakovici, ali je dugo živeo u Bosni, gde je naučio da čita i piše srpski jezik. Zamena za srpski jezik bio je Trifun Ž. Radivojević iz Prizrena, sada sveštenik u Prizrenu. U to vreme u Prištini je štampana i čitanka za gimnazije na srpskom jeziku.

Izvor: Stankovic, Todor (1912). Путне белешке по сtapoj Србији. Beograd: Мунц и М. Карић. Material i shtypur.