U svesci radova češkog istoričara Kostantina Jirečeka (1854–1918) iz 1959. godine, objavljenoj četiri decenije nakon njegove smrti, nalazi se i kratak (i dodatak) o srednjovekovnoj Prištini, koji je od velikog interesa za istoriju grada. . Tekst je zasnovan na dubrovačkim arhivskim dokumentima i donosi, između ostalog, podatke o prištinskoj pijaci, naselju Potočište (koje kasnije nalazimo i u osmanskim izvorima), te o zanimljivom sportskom nadmetanju vitezova, koje se nekako (možda) liči na igru polo koja se danas igra. U nastavku ćemo predstaviti kompletan Jirečekov tekst, koji je toliko pun originalnih fragmenata relativno teškog italijanskog dijalekta, koje je ostavio neprevedenim. Da bismo tekst učinili razumljivijim i lakšim, tamo gde smo smatrali da treba, napravili smo provizorni prevod ovih fragmenata, pomerajući Jirečekove dubrovačke škrabotine u fusnotama. Takođe, u nekim slučajevima smo tekst dopunili nekim fusnotama sa objašnjenjima, gde može biti konkretnija terminologija. Iako urednici sveske u kojoj se nalazi Jirečekov tekst nisu dali nikakvo objašnjenje kada je sastavljen za Prištinu, po svojoj formi više liči na nacrt pisanja nego na kompletan spis, koji su, izgleda, našli među beleškama Autor. Iako su u drugim slučajevima Jirečekovi tekstovi bili sastavljeni tako da su bili više posvećeni publici stručnjaka koji su znali mnoge jezike, poznavali arhive i dobro poznavali istoriju. Međutim, uz dodatne prevode i komentare, verujemo da je ovaj tekst veoma razumljiv za svu publiku. (Napomena urednika, I.R.)
Konjičke igre u srednjovekovnoj Srbiji
Prelistavajući dubrovačke sudske knjige iz 15. veka, tako dragocene za kulturnu istoriju Srbije, Bosne i Dalmacije, nedavno smo pronašli zanimljiv dokaz o viteškim igrama u staroj Srbiji. Igra opisana u ovim beleškama odigrala se u vreme despota Đerđa Brankovića, u Prištini, na dan sred leta 1435. godine, i predstavljala je ceremoniju koja se tamo održavala svake godine (festum consuetum) na polju van grada, okruženom broj najmanji od Tabana, koji je bio poznat pod imenom Potočište. Danić u svom rečniku starosrpskog ima samo glagol poteći, potešti currere. Nije u pitanju turnir, ni buhurt, ni postra (giostra) pa čak ni istočnjačka igra koja se zove cerid [sic], već samo neka vrsta bičevanja kopljem. U trku, dugim kopljem, vitezovi su skidali dršku postavljenu na motku („corsemo alkuante volte con le lanze al guanto, lo kual iera messo“). Učesnici su došli potpuno naoružani, sa topuzom ili buzdovan (macia, otprilike kao macia di ferro), dugim turskim nožem (simitar) i lukom i strelom, u to vreme prilično uobičajenim oružjem za ove zemlje. Događaj kroz koji je sačuvana vest o ovim praznicima odnosi se samo na trgovce, plemstvo i obične Dubrovčane, kao i na njihove sluge, među kojima je i ulcinjski patricij; ali sam običaj je svakako bio lokalni, o čemu svedoči i sama specifična oblast i srpski naziv za nju. U Dubrovniku se u to vreme pominje da su se velikaši bavili sokolstvom, pa se među njima ne pominje bilo kakva viteška igra. Razlog zbog kojeg je ova igra upisana u sudske knjige bila je krvava tuča vrelokrvnih Dubrovčana na jahalištu, u kojoj je trgovac Tasovac Radmilović dobio jak udarac u nos. Evo šta piše o celoj stvari u našim beleškama:
„Lamentationes de foris“, tefter iz 1436. godine u arhivu k.k. Okružnog suda u Dubrovniku. Dana 17. januara registrovana je tužba u vezi sa ratom „die Natalis Domini, dum fueret (ova zemlja je žestoka) festum consuetum“ u Prištini „per nobiles et mercatores“. „Radouan Chlezcharo cepit cum ekuo suo cursitare cum lancea restata“ i sudili bi Tasovazu Radomiliću da ga nisu sprečili. (tasiv), ali ih je obojicu, kao i Luksu, držala župa Radosaui koja je izvlačila dugi nož (trakit semitaram). Račus Reksa je, međutim, udario Tasovca nožem u lice, posekao mu bradu i „abside (sic) nasumično”, tako da je Tasovac „iacet in periculo mortis”.
Zatim sledi zapisnik izjava svedoka na italijanskom.
Lord Zugno de Kalih svedoči: „non esser stato a poticesste ne caualchado ala festa di Natal“; boravio je u svojoj radnji na prištinskoj pijaci, „la botecha nela piaza del mercha(to)”. G-din Zugno de Gondola kaže: Pošto smo tada slavili Božić po običaju trgovaca, otišli smo u Potočište i u Potočištu smo nekoliko puta trčali sa kopljima u dršci, koja je bila postavljena juče. Onda su neki od nas otišli. I budući daleko od kuće pod slamom, koja je bila u blizini Potočišta, a sa mnom je bio Radosauo Vocmirich po imenu Salomon, koji se Radosauo okrenuo i počeo nekoliko puta da viče: „Ne predajem se, mnogo me je mučilo“! „I posle njihove borbe Radosauo je izvukao mač“ itd. Ratčo Resa je „udario Tasouaza Radmilouicha“.
Radman Pribilouich svedoči: kada sam peške otišao u Potočište da vidim gde se trgovci igraju sa kopljima u rukavicama, i videvši jedno, okrenuo sam se da idem kući. Kada sam čuo da tamo pričaju o tuči, odmah sam se vratio, gde je Vokoslav Klikargo uperio strelu u luk, pa sam je izvadio i slomio. I onda, dok je Tasozi držao svoj mač u ruci, okupili su se i mnogi drugi, [tada] ga je brat Peco de Obrade udario štapom, koji je prethodno stavio na dršku, po želji Tasozija (?) , a tom prilikom došao je Raco Riesha sa mačem u ruci i odsekao nos i lice pomenutom Tasu.
Gospodin Marin Piero di Lucari i gospodin Stefano di Tani (iz Ulcinja) daju ovu izjavu: „corendo nui sopra li caualia potiziste visemo a poticiste alkuante volte, poi alkuanti di noi caualchassemo ad algune case pagliari, che erano apresso a poticiste, compe compagni, che erano restati a poticisste“ i tada je počela sablja (smitar). Sententia ult. Februar 1436: Radchus Resa mora platiti dva puta po 50 perpera, sommuni nostro“, a ako ne plati, „abscidi debeat manus dektra“; pored toga, odležaće šest meseci zatvora. Ostali svađali će izdržati kaznu zatvora po mesec dana.
