Neki istoričari praktikuju svoj zanat ostavljajući po strani fokus na vladare, političare i moćne ljude.¹  I to sa dobrim razlogom: ovi drugi, iako čine mali procenat stanovništva, proždiru glavne delove istorije kakvu poznajemo. Ostavljajući u mraku glavne kategorije društvenog života, zanatlije, vojnike, robove, seljake, obične građane, umetnike i manje uspešne aktiviste itd. U ovu perifernu sredinu istoriografije ulaze i žene.²  U ovom redu, ovde objavljujemo neke fragmente koji nam govore nešto o položaju žena u Prištini u 18. i 19. veku, kada je grad bio pod osmanskom upravom. Sama istorija grada Prištine, uopšteno gledano, može se uvrstiti među zanemarene narative; gde ono kod žena čini marginalnu marginu. Stoga su članci koje donosimo u nastavku samo korak ka otvaranju novih puteva u ovom pravcu.

Zanimljivi su neki momenti iz 18. i 19. veka. Jedan dolazi iz članka Agrona Islama objavljenog u časopisu Kosova 2020:³ 

„Za albanskog istraživača, istina o tačnosti upisa osmanskih domaćinstava, čiji su rezultati pohranjeni u fondu sveska Tahrir,⁴  i pored ovoga, primenio je i beleženje dnevnih događaja, koji su u početku pohranjeni u sveske Mihimme, a kasnije, odnosno s početka veka. KSVII, u zavisnosti od tematike, stvaraju se novi fondovi.⁵  Kao rezultat raznovrsnosti tematike, danas u osmanskom arhivu imamo različite fondove koji sadrže podatke od interesa za društvenu, ekonomsku i političku istoriju osmanskih podanika. Važan fond za ove teme su žalbe i zahtevi građana/građana Osmanlija na teritoriji Kosova. [...]

Žalbu [...], koja je istakla rodnu dimenziju, na koju je odgovor vraćen 1764. godine, izvršila je Asija iz Prištine. Žalila se u ime svoje ćerke Bun. Ova poslednja je 1756. godine bila udata za Mahmuda iz Prizrena. Posle kratkog vremena zbog teških ekonomskih uslova, njen muž je vratio Bunija kući njenog oca u Prištinu i u prisustvu svedoka rekao: „U slučaju da se ne vratim u roku od 20 dana, neka se razume da Buni nije pod mojim kruna“. Nakon što se Mahmudi nakon tri godine nije vratio svojoj ženi, Bunovoj majci, naime 1759. godine, prištinski sud je dao potvrdu da Bunov bivši muž (Mahmudi) više nema nikakva prava u braku sa njegovom ćerkom i da nema prepreka da je zaruči za Abu Bekir Aganu iz Prištine. Potonji je prilikom vezivanja krune obećao 350 kuruša kao svadbeni dar (mehir), zlato i razne svadbene odeće. Međutim, Abu Bakir Agaja se takođe odvojio od Bunija i nije ispunio obećanja data u veridbi. Asija je podnela žalbu najvišem stepenu pravde u Istanbulu, u kom slučaju je zahtevala da se pravda ispuni za pravo njene ćerke, u korist svadbenog poklona (mehr-i mueccel), venčanice i prava na isplatu. u slučajevima razdvajanja (iddat nafakasi). U odgovoru na Asijinu pritužbu je navedeno da „...optuženi (Abu Bekir Agaja A.I.), nije se odazvao pozivu prištinskog suda, a za ovu stvar su izdate dve fatfe, preko kojih je kadija Prištine je naređeno da pronađe Abu Bekira i potonjeg da nadoknadi prava (gore pomenuti A.I.) njegovoj bivšoj ženi Bun".⁶  šerijata u pitanjima pravde u vezi sa pravima žena u islamskoj državi, kao što je otomanska Empire.

Još jedan slučaj se veoma dobro odražava u pismu koje donosimo u nastavku, a koje je takođe preveo i pronašao Agron Islami. U ovom drugom slučaju, koji hronološki dolazi 10-ak godina pre prvog, vidi se da za tadašnje žene nije bilo važno samo pitanje braka, već i pitanje nasledstva imovine. Nažalost, čini se da je konačna odluka suda bila protiv dve sestre, zbog čega su izgubile mlin u blizini Prištine. Puno pismo:

„Odluka upućena valiji Rumelije i kadiji Vilčiterine: Dizdar dvorca (Vučitrna), Ali, rekao je da je njegov pradeda, u selu Obrance Poshtme, koje zavisi od nahije Lapi, imao dva vodenice, čije su granice poznate. Međutim, usled najezde nevernika (austrijske vojske), oni su uništeni i niko se nije pobrinuo za njihov oporavak. 40 godina zaredom ostali su u tom stanju i umalo im se gubi trag. Istovremeno, [lokalni organi] su takođe odbili da izdaju radnu dozvolu. Tada je, pozivajući se na zakonsko pravo, izdata dozvola i oni rade 9 godina za redom. Sve dok [jednog dana] nisu došle gospođe, Hatišeja iz Prištine i Kaja iz Jirgipija, tvrdeći da je „vaš pradeda prodao vodenice našem pradedi, još pre 38 godina. Dakle, zakonsko pravo korišćenja mlinova pripada nama” i u ime zakona, takođe sa ciljem da me ometaju, izneli su stvar na sud. Ali nakon što ih je saslušao, sudski organ valijuma je odbacio njihove zahteve, izdavši rešenje (bujuruldu). Međutim, pomenuti nisu odustali od svojih zahteva, moleći za tumačenje Šejhul-islamskog tela u Istanbulu. Ovom prilikom izdata je i fatfa od šejhul-islama, gdje se utvrđuje da pomenuti zahtjev nema podršku. Ovu pismenu odluku klupe treba primeniti bez ikakvih izmena. marta 1736. (Vidi dokumente)⁷ 

U narednom veku, 19., nailazimo na kontrast između dve posetioce iz Velike Britanije i stanovnika Prištine po pitanju uloge žene u društvu. To se najbolje vidi iz ovog fragmenta koji potiče iz knjige koju su 1861. godine objavile dve posetioce Džordžina Mjur Mekenzi, Adelina Paulina Irbi posle posete Prištini. Treba napomenuti da su vodiči imali svoje predrasude prema Albancima, što je jasno iz ovog teksta:

„Škola u Prištini ima drugu veliku prostoriju, koja bi odgovarala razredu devojčica; ali kao i obično nedostajalo je učitelja i običaji ovog dela zemlje bili su protiv dečaka i devojčica da uče zajedno. Postojala je još jedna prepreka. Čak su i momci na ulicama bili maltretirani od strane albanskih izgrednika (arnaout), - možete li zamisliti kakva bi bila sudbina devojaka? Ovu argumentaciju je izdvojio Kodžabaši, a zatim je direktor škole odgovorio: - „Znate li šta su mi rekli? Novi Mudiri je obavestio medžlis [skupštinu opštine] da je sultanovo zadovoljstvo da deca njegovih podanika idu u školu, ne isključujući decu Albanaca (arnauta). Sada kada bi mladi Albanci bili zaključani na svojim dužnostima [u školama], naši bi mogli da šetaju ulicama bez brige." Kodžabaši je bacio pogled na nas, kao da vidi koliko verujemo u ovo, a zatim kratko rekao: „Kada Arnauti ućute i krenu u školu kao i ostali, biće to svakako velika stvar.

Pomenuti Kodžabaši nije bio naročito liberalan u pogledu obrazovanja žena. Naglasio nam je da su u njihovoj sredini mnogi dečaci još uvek neobrazovani i da ne bi bilo dobro da žene znaju da čitaju i pišu pre muškaraca. Nakon toga, pokazali smo joj nekoliko lepo ukoričenih knjiga i rekli joj da su sadržaj priče i putopisi koje su napisale žene. Pomno je pregledao radove i zamolio učitelja, koji je znao latinična slova, da dešifruje naslov, dodajući: „Jeste li sasvim sigurni da to nije ni pismo ni pesma?“ „Vrlo sigurno“, odgovorili smo; a direktor škole je potvrdio našu izjavu. Tada je Kodžabaši rekao: „Ako će žene pisati takve knjige, trebalo bi da vidimo šta naše mogu da urade.

Nakon što je [Kodžabaši] otišao, direktor škole nam je rekao da stanovnici Prištine uglavnom imaju dar improvizacije poezije i da nacionalnim pesmama koje neprestano recituju, dodaju i druge komponovane za različite događaje u njihovom životu. Naravno, ovaj dar takođe seže do intimnosti između polova, pa postoji ideja da bi žene, kada bi mogle da pišu, pisale ljubavna pisma zauvek. Takve ideje prirodno preovladavaju u zemlji koja je dugo bila pod muhamedanskim uticajem, ali stare pesme govore o srpskim damama koje su „pisale kao muškarci“. (Pogledajte dokumente)

U Prištini, kao što je na drugim mestima rečeno, verske škole su poznate najmanje od 1575. godine, gde se predavalo na različitim jezicima kao što su arapski i persijski. Ove škole, koje su neprekidno radile do početka 20. veka, bile su samo za dečake. Za gradske devojke škola je prvi put otvorena 1887.⁸  Ali škola za srpske devojke je očigledno otvorena ranije.⁹ 

Umesto kraja: početak

Tri fragmenta koja smo gore predstavili su samo mali primer istorije žena u Prištini. Treba napomenuti da je krajem 14. veka Prištinom praktično vladala žena. Bila je Mara, iz porodice srpskih vladara Brankovića, i koja se kontinuirano javlja kao potpisnik tadašnjih dokumenata o pitanjima poseda u Prištini i okolini.¹⁰  Ili, u 16. veku u Prištini, pojavljuje se svetinja Hatunija, žensko ime (danas džamija kod gradske pijace).¹¹  Nekoliko vekova kasnije, 60-ih godina KSIKS veka, nalazimo u Prištini fabriku za proizvodnju sapuna (po imenu Misk), svi radnici bilo je žena.¹²  Istorija ove biljke je do sada vrlo malo proučavana. Rana istorija Prištine, ona pre 1912. godine, neispričana je u fiokama, u brojnim dosijeima sudova, prepisci, zadužbinama tog vremena koji su, na sreću, sačuvani do danas u arhivima (uglavnom u Istanbulu). Interesantna je i druga građa koja možda potiče iz arhiva u Veneciji, Rimu i Beču, ali je po obimu i detaljima uglavnom minorna u odnosu na glavne koje su osmanske. Proučavanje ovih dokumenata da bi nam donelo decentralizovanu perspektivu istorije je od fundamentalnog značaja.