U svesci manastira Svetog Marka u Korištu kod Prizrena, u beleškama tamošnjeg igumana, zabeležene su reči Malik-paše u borbi protiv Srba koja se odigrala u Kamenici 31. maja 1809. godine na albanskom ćirilicom i transliterirani današnjim pismom i stabilizovani, izlaze ovako: „Bini bre, nemoj [me] smočiti za kašičicu krvi!“¹  Ovo je redak slučaj kada nađemo albanski. jeziku registrovanom na Kosovu, i to iz usta jednog od glavnih vođa ovog perioda.

Spisa na albanskom jeziku na Kosovu, pre 20. veka, malo je. Najranije nalazimo neke reči koje je sakupio Pjeter Mazreku, koji je iz Prizrena pisao Propagana Fides u Rimu za Albance.²  Negde oko 1650. godine, Ndre Bogdani, verovatno u Janjevu, sastavio je gramatiku albanskog jezika, rukopis koji je njegov sinovac Pjetri je izgubio, dok se sklonio u planine tokom Velikog turskog rata (1683–1699).³  Sam Pjeter Bogdani je negde 1675. godine napisao svoje veliko delo Ceta e Profetve na Kosovu, i ono je više puta objavljivano, prvo u Padovi. 1685. godine, zatim (posle Petrove smrti) u Veneciji 1695. i 1702.⁴  U narednom veku i Albanac na Kosovu počinje da se piše arapskim slovima, jedan Silejman Šehu iz Orahovca (1731–1771) napisao je albansku pesmu, u Orahovcu odn. Prizren.⁵  Zatim je 1743. Gjon Nikolle Kazazi iz Đakovice objavio svoj albanski katihizis u Rimu. Oko 1780. godine, Mula Derviš Peja je takođe napisao neke stihove na albanskom sa arapskim pismom, ovoga puta u Peći.⁶  U međuvremenu, oko 1800. godine, Mula Bećiri je takođe pisao na albanskom u Drenici.

Albanski tekst ćiriličnim pismom sveštenika Koriša. Na fotografiji štampana verzija koju je 1865. godine objavio S. Srećković.

Albanska rečenica Malik paše Đinolija iz Prištine je najranija svedočanstva o albanskom jeziku koji se govorio u Prištini, iako nije pisana rukom samog ovog paše. Od prištinskih pinjola sačuvano je još nekoliko pisama, sva pisana na osmanskom jeziku, a neka od njih se u kopiji čuvaju i danas u Arhivu Prištine.