Kosovo: opis zemlje i naroda:

Od građevina koje se u Prištini ističu koliko-toliko kao uglednije, na prvom mestu je konak (saraj) gde je centralna vlast. To je najuglednije zdanje na tri sprata. Tu je kancelarija mutesarifa prištevskog, tu sud, policija, pošta i telegraf, štedionica i sva druga nadleštva. Vojna bolnica, koja se nalazi odmah pri ulasku u varoš, takođe je bolja zgrada, no kasarna koja je dovršena 1894. godine najuglednija je i najprostranija građevina u Prištini. Osim ovih, znatnije građevine u Prištini su veliki parni mlin koji kosovsku vojsku snabdeva hranom; nova opštinska kuća); dalje, depo jedan u kome je smešteno oružje i druge potrebe za vojsku kosovsku; velike štale za kavaljeriju; jedna barutana sa gromovođem. Osim svega ima u Prištini 12 hanova, nekoliko magaza i oko 500 dućana u kojima se prodaju obične potrebe i sitnice koje se onde iz Soluna donose.

Sem svega valja pomenuti u Prištini i srpski konsulat koji je tamo otvoren novembra meseca 1889. godine. to je mala ali dosta ugledna kuća koja se nalazi u glavnoj ulici na sto metara više vojne bolnice. Prvi srpski konsul u Prištini bio je Luka Marinković koga je 19. juna 1890. godine ubiše Arnauti prištevski nasred čaršije.

U Prištini ima tri velike i deset malih džamija i 5 do 6 meščita (paraklis). Od ovih džamija najveću, koja se zove Carska džamija nazidao je Abdul Fetih Sultan Mehmed Han 865. godine po turskom računanju. Ona je dizana tesanim kamenom a pokrivena olovom. Pred tom džamijom a kraj stepenica s leve strane, ukopan je jedan kamen na kome je latinski natpis ali sav iskvaren te jedva se po koje slovo može zapaziti. Druga se džamija zove Taš-džamija i nalazi se u Čaršiji samoj. To je najstarija džamija u Prištini kojoj je postavio temelj još Murat I Kosovski čim je osvojio Prištinu. I nju je dovršio Mehmed Fetih koji je i Carsku džamiju nazidao. Kraj ove džamije nalazi se ograđena mala baštica a u njoj četiri feoga. Na uglu džamije a nad ovim grobovima ukovana je kamena tabla na kojoj piše da su ovde sahranjena ćetiri turska junaka iz kosovske bitke. Treća velika džamija je zadužbina Jašar-pašina. Ona, mada je manja od prvih, mnogo je bolje i bogatije ukrašena.

Većina ostalih džamija je takve građe i oblika da zbilja podsećaju kao da su bile crkve pa im je posle dozidano minare. Na pojedincima ima i tragova koji to pokazuju, mada Turci pričaju da su sve ove džamije podigle turske vlastelske žene za spomen svojim muževima izginulim na Kosovu. U Pirnaz-mahali postoji džamija koja se i zove Pirnaz-džamija a u dvorištu te džamije, u maloj jednoj kućici (teće) leži neki svetac. Oko groba je puno ostavljenih končića, krpica itd. što svet otkida od haljina i ostavlja kraj svečeva groba. Turci nimalo ne krate ni Srbima da ovom svecu dolaze na grob. Kao i svi sveci po tećama što vidaju, tako se i ovde radi vidanja na grob dolazi. U dvorištu leži i jedan veliki četvrtast kamen ispod kojega provire bistra voda vrlo lekovita. Izvor je vodi pod samom crkvom, odnosno džamijom. Srbi šapćući pričaju da je to Lazarev kamen: da je Lazar na nj položio glavu kad mu je odrubljena. To je pričanje unekoliko maglovito, nejasno, retko ga ko i zna ali ipak postoji. I kamen je lekovit.

Sem ove džamije ima i jedna koju Srbi zovu Sv. Petka a za koju utvrdo drže da je crkva te da se i sad nalaze u podrumu pod njom stare ikone i knjige.

U Prištini je svega jedna srpska pravoslavna crkva, hram Sv. Nikole, u kojoj služe četiri sveštenika. Crkva leži na lepom uzvišenom mestu u Varoši-mahali, u kojoj samo Srbi stanuju. Podignuta je 1830. godine na temeljima stare crkve. Do 1830. godine Srbi nisu imali nikakvu crkvu već su se u jednoj kući zbirali na bogomolju a nad ruševinama stare crkve, nad mestom gde je bio oltar, podigli su malo krova i palili sveće. Jedva je izvesni Hadži-Jovan izradio dozvolu u Jašar-paše te se najviše njegovim staranjem i podiže crkva.

Crkva spolja izgleda kao obična kuća, uzidana u zemlju tako da se u nju slazi na četiri stepena. Zidana je tesanim kamenom a sa zapadne i južne strane ograđena je još i pripratom pod niskim krovom. U unutrašnjosti je dosta visoka i prostrana a krov joj leži na četiri debela stuba. Hor je pregrađen kafezom (rešetkama) a tako isto i zadnji deo na donjem spratu i to je ženska crkva. Ima dva prestola: za mitropolita i za srpskoga konsula koji je s leve strane, prema mitropolitovom. Unutrašnjost crkve nije toliko bogata ali je ipak bogata jednim retkim ukrasom koji će svakoga putnika iznenaditi. To je drvorez na oltaru za koji se zna da je ga je radio izvesni majstor iz Galičnika ali čije se ime na žalost zaboravilo. Raznovrsnost i boga(t)stvo ideja na tome drvorezu, preciznost u izvođenju pojedinih slika i čistoća u radu toliko iznenađuju, da stranac ne može po sat i dva da se odvoji od ovoga posla i da mu svaki delić ne prouči. Ima mesta koja se mogu meriti sa najlepšim vezom; ima mesta za koja se mora sumnjati da su u kalupu liveni. Veliki oltarski stubovi naročito se odlikuju; svaki je drugače izveden. Oko jednoga se vije voće, oko drugog lozina vreža, oko trećeg cveće, oko četvrtog splet raznih životinja a oko petog ornamenti. Svaka je slika potpuno izvedena a stubovi su iznutra šuplji (kopanica). Mnogi se putnik pred ovim poslom divio i šteta je golema što je drvorez na mnogo mesta već oštećen.

U čaršiji ima nekoliko crkvenih dućana koje opština izdaje pod kiriju. Od vajkada su ovi dućani pripadali srpskoj crkvi i to izvesno ne današnjoj po nekoj većoj koja je postojala tamo gde je danas čaršija. Stariji putnici su zaticali još trag te crkve a i stariji ljudi pamte njene tragove. U porti današnje crkve nalazi se jedan kamen koji je donesen iz jednoga od tih crkvenih dućana iz čaršije. Sudeći po tome kamenu, ta je crkva bila ukrašena lepim ornamentikama. Današnja crkva nema nikakvih ukrasa spolja.

U crkvenoj je porti još i Mitropolija tj. zgrada u kojoj odseda prozrensko-raški mitropolit kad obilaze eparhiju. Ovu je zgradu narod digao o svome trošku 1869. godine a staranjem Koste Filipovića trgovca. U toj je zgradi jedna soba mitropolitova, jedna je lepo prostrta i u njoj opština drži svoje sednice a u jednoj radi školski odbor i u isto vreme služi i kao učiteljska kancelarija.

U porti crkvenoj je i druga velika zgrada opkoljena lepom i uređenom baštom. To je srpska osnovna, muška i ženska škola i dvorazredna gimnazija. Nad ulaskom u školu na velikoj plavoj tabli piše najpre turski a zatim srpski: “Srpsko-pravoslavna osnovna škola”, a sa desne strane u zidu urezano u ploču: “Učilište ovo napravi se upravom i nastoяvanѣmь rodolюbivogь Dane Filipovića, trgovca i epitrona crkvenogь i učilišt. g. 1859”. Učionice u prištevskoj školi su prostrane, čiste i podesne. Veliki broj đaka posećuje ovu školu. Uostalom, o uređenju i vrednosti prištevske škole bilo je na drugom mestu reči.

Sem srpske, ima u Prištini i turskih škola i to šest muških osnovnih i dve ženske (sibijan-mektabi) a i jedna jevrejska sa sedam đaka. Osim osnovnih imaju Turci i jednu “ruždiju” (nižu gimnaziju) koju je 1869. godine podigao pok. Abduraman-paša sin Jašar-pašin a dotle se samo u jednoj medresi arapski jezik predavao. Ova ruždija ima dva razreda i sem verskih, uče se u njoj i nekoliko gimnazijskih predmeta. Ova je škola bila izgorela jedanput (1881. godine) te Zija, Alija, Daniš i Fuad-begovi Jašar-pašići nazidaše je ponova. Osim ove škole ima i jedna medresa (otprilike bogoslovija) starodrevna, koja se pripisuje još sultanu Selimu III i u njoj se samo verozakonski predmeti predaju. Godine 1888. bilo je u projektu podizanje jedne idadije (cele gimnazije) no zbog odlaska valiluka to je ostalo neizvršeno.

Drugih ustanova u Prištini nema. U jednom turskom opisu Prištine kao vilajetskog mesta govori se kako u Prištini ima i tri čitaonice. To su izvesno “kafe” gde se čita zvanični list kosovskog vilajeta i po ceo bogovetni dan igra “šeš-beš”.

Osim tih “kafa” ima Priština i lepu okolinu gde njeni stanovnici prekraćuju sebi vreme dugih letnjih dana. Sa istočne strane Prištine leži mala dolinica, sa nešto malo šume i dobrim studencem, koja se zove “Tauk-bašče”. Nije daleko ni deset minuta, pa tu često leti potraže Prištevci malo hlada i dobre vode jer, valja znati, da nijedna prištevska voda ne valja. Blizu Tauk-bašče nalazi se i jedan izvor kisele vode a ima i usred Prištine jedna češma na kojoj kroz četiri lule teče kisela voda.

Osim Tauk-bašče, narod najčešće izlazi u lojze (vinograd) gde ima i nešto voća te otud se često u akšam, iz kakve šumice, čuje garneta i razležu zanošljivi zvuci istočnjačkih pesama. Na jugu od Prištine ima i mesto Bele vodice gde je izredna voda ali niko ne izlazi jer je stamenjeno ono malo šumice što je bilo oko izvora. Kao malo dalje šetnje i izlazi za Prištevce su Gračanica i nekolika nedaleka sela, koja na lepom položaju leže, kao Sofalija ispod Markovih čardaka, Zlatare i Matičane.

Svet u Prištini rado izlazi malo na svež vazduh a naročito čaršija. Čim siđe akšam pa se čaršija zatvori, svako bega u polje, jer je prištevska čaršija tesna, kaljava i pokrivena sva, te celog Božjeg dana ne prodre nimalo sunca u nju.

U današnjoj čaršiji pod mnogim i mnogim kućama proviruju stare zidine koje se naročito pri otkopavanjima nalaze. Stariji putnici nailazili su na tragove starih građevina ali, kako je došao u Prištinu vilajet, te se kuće počele naglo da dižu, oboreno je sve. U mnogim kućama ima i danas kamenja iz starih građevina, ima ga i sa natpisima, koji su, dabome, propali.

Tako je propao jedan od najdragocenijih spomenika koji se vrlo dugo držao. To su dvori kralja Milutina. Na mestu gde je današnji konak (saraj) poznaje se da je kadgod bila vrlo velika građevina od koje se neki svodovi pod zemljom i sad nalaze. Nalaze se još i ostaci zidova nad zemljom a i u avliji konaka trag nekih svodova valjada od “donjih podruma”. U celini je i dobro očuvana ostala je jedna od onih kula koje su valjada bile na uglovima dvora. To je četvrtasta kula visoka oko 15 metara, na vrhu produžena minaretom od dasaka. Danas ta kula služi kao sahat-kula a to je i učinilo da se sve do danas sačuva. Sad je već u projektu da se zida nova sahat-kula te će se i ovaj ostatak dvorova Milutinovih razrušiti. Niko se danas ne penje na kulu sem starog sahatdžije koji sat kurdiše. Turci nerado puštaju kog drugog jer strepe da im se ne ukrade zvono sa kule. Jednom (1895. godine) pokvario se bio sat te zvono nije udaralo nekoliko dana i namah se po Prištini prosuo glas, da je srpski konsul platio ljude te su noću ukrali zvono sa kule i odneli u Srbiju. Mnogi su bili ozbiljno zabrinuti dok, na njihovu utehu, nije zvono počelo nanovo da udara. Tolika briga dolazi otud što tome zvonu Turci pridaju veliku važnost jer na njemu i piše nešto što oni, razume se, nisu do danas pročitali. Priča se na primer i to, da je zvono doneseno iz Vučitrna a tamo je došlo u vreme Karađorđevo. No sam natpis na zvonu, pored tolikih muka da se prepiše, ne kazuje mu veliku važnost. G. Jastrebov, koji je odnekud dobio prepis toga natpisa, dobio ga je vrlo pogrešno tako, da po njegovom ne znači ništa. Na zvonu piše:

Natpis je oko celoga zvona a ispod natpisa izrađen je grb koji pre(d)stavlja krunu a iz nje se razgranalo drvo naniže.

Stariji putnici, koji su zatekli više tragova od starih dvorova, opredeljuju i oblike te građevine. Pre dvadeset i više godina, dok nije železnica vezala prištinski trg isključivo za Solun, razvale su se te građevine još toliko držale da je pod njima bio skadarski pazar tj. Škodrani su tada, sa dugim i pretovarenim karavanima slazili u Prištinu i po nekoliko meseca držali pod zidinama dvorova svoj pazar. I sve dok nije za vilajet zatrebalo zidanje prostranih i velikih konaka, ti su se dvorovi uvek držali.

Nešto je ipak čudnovato. Stara sahat-kula, kao jedini svedok bivših Milutinovih dvorova ujedno je i svedok toga, da to nije toliko stara građevina. U sahat kuli ima kamenova koji su iz neke druge, starije građevine.

U sred Prištine i danas je u nekoliko sačuvan grdan dvorac, čitav grad, sa kulama za odbranu od neprijatelja, sa debelim bedemima, šadrvanima, baštama, haremima, čardacima, arovima, amamima i mnogim drugim zgradama. Sve to, kao trag nekadanje sile i gospo(d)stva Jašar-pašina, jer su to njegovi konaci. Grdno zemljište obuhvata ta zgrada sa svojim zidovima i bedemima. Sudeći po onome što se još održalo, u Jašar-pašinim konacima je vladala grdna raskoš i svi su bedemi čuvali silno boga(t)stvo. Istina, danas je već sav u razvalama, ali je vredno opisati jedan šedrvan koji je bio nasred bahče. To je bio vrlo veliki bazen za 4-5 metara u prečniku a nasred toga bazena okrugla kamena ploča, nad ovom manja pa manja i sve manja, tako da su izgledali kao okrugli kameni basamaci koji se sužavaju gore ili još bolje, kao amvon u crkvi. Na svakom tom basamku bile su po nekom izvesnom redu ponameštane obične staklene čaše, negde manje a negde veće a sve jedna do druge. Kad nastupi veče, onda se na čardaku koji gleda u bahču, prostiru siđadeta, tu Jašar-paša izađe sa hanumama i džarijama, pa se najpre oko šedrvana upale mali fenjerčići a ozgo se pusti voda. Voda slazi sa stepenice na stepenicu ali ona puni najpre one čaše na prvom stepenu pa se sve prelivaju i voda pada u čaše na drugom stepenu, što su pod njima, i tako sve niže i niže slazi voda a kroz mrtvu tišinu, što se u tihok letnjoj noći prostrla nad uspravljenom Prištinom, razliva se veličanstvena i zanosna muzika od zvonskih čaša, kojih se raznovrsni glasići nadaleko čuju.

Samo iz ovoga kratkoga opisa, može se videti kakve su bile ostale pojedinosti u ovim bogatim dvorima. Danas tu boravi samo jedan ćaja koji čuva konake a ujedno i zbira desetak sa mnogih čifluka, kojih su danas gospodari Abduraman-pašini sinovi a Jašar-pašini unuci. Često se leti bavi i jedan od Jašar-pašića, Fuad-beg Džimić, koji je vrlo ljubazan i predusretljiv te će svakome ko se interesuje pokazati konake. A ovi su konaci još utoliko interesni, što u njima leži čitam muzej. Osim Jašar-pašinih soba, koje i sad stoje nedirnute, ima i jedna soba prepuna oružja iz prošloga veka. Tu ima vrlo mnogo raznovrsnih starih pušaka, mačeva, jatagana, džilita, pištolja, sabalja, buzdovana. Tu je i ona strašna, grdno široka i teška palošina, kojom je Jašar-pašin dželat odsecao glave. Tu su sablje zlatom i srebrom kićene, sa natpisima iz korana i imenima sultana koji su ih Jašaru ili Malić-paši darovali. Tu je i jedan pun sanduk fermana.

Kako se zna da je Jašar-paša razrušio najviše srpskih crkava te njima gradio džamije, mostove i kule, to je vrlo verovatno da i u njegovim konacima ima kamenja sa natpisima. Ima ih, zaista, i u nekoliko drugih turskih kuća u Prištini ali ih nerado pokazuju.

Izvor: Branislav Nušić (1892). Priština. U Bosanska vila: list za zabavu, pouku i književnost (br. 3-4); Branislav Nušić (1902). Kosovo: opis zemlje i naroda (Drugi deo). Novi Sad: Izdanje Matice Srpske (9), s. 1-20.